Draženko Ninić: Mislili su da imam dva metra i da sam ćelav


Bio je amaterski prvak nekadašnje Srbije i Crne Gore, Socijalističke Republike Jugoslavije, prvak Vojvodine i Srbije, Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, prvak Mediterana, dva puta prvak Balkana, amaterski svjetski prvak. Dva puta je bio sportista godine Republike Srpske i jednom grada Banjaluke. Profesionali prvak Evrope je bio četiri puta i profesionalni svjetski prvak tri puta u tri različite federacije.

Jedan čovjek – Draženko Ninić.

Razgovarali smo sa Dražom o njegovim počecima, uspjesima i anegdotama u njegovoj karijeri..

Kako ste se odlučili za ovaj sport?

“Moje društvo i ja smo izašli u grad i naravno kao tinejdžeri zakuvali sa nekim momcima koji su bili stariji od nas. Oni su bili karatisti, a mi to nismo znali. Mi kao najhrabriji se potučemo s njima. Ja sam se sa trojicom tukao i razbiju mi arkadu, a meni je najviše bilo krivo zato što me je sestra vidjela kako mi je arkada pukla. Sutra ja sav plav, pročitam plakat u Novom Sadu (jer sam tad živeo tamo) Kung fu ful kontakt i na njemu piše da su treninzi ponedjeljak, srijeda i petak od 20 časova. Nas tri prijatelja koji smo bili zajedno u toj tuči odemo i učlanimo se. Trenirali smo par mjeseci i ja sam odskakao, išlo mi je od ruke i od noge kako se kaže. Oni mene prijave na takmičenje 99. , to je bilo u Rumi. Ja nokautiram njihovog najboljeg borca koji je imao 50 mečeva. Osladio mi se tući ljude, ali u ringu naravno. I tako je to sve počelo do dana današnjeg. Osvojio sam sve što se moglo osvojiti“, priča Draža.

Na pitanje da izdvoji svoju najdražu pobjedu, Ninić se nije mogao odlučiti.

„Sve i jedna pobjeda je meni draga. Od 177 mečeva, 12 poraza samo. Nikad me niko nije nokautirao. Kad sam gubio, to je bilo sporno kod sudija”, ističe slavni borac.

Na meču protiv Ivana Strugara u Dvorani Borik, Draža se zbog svojih razloga razišao sa predsjednikom svog tadašnjeg kluba i došao na ideju osnivanja sopstvenog. S obzirom da je tada već osvojio sva moguća takmičenja odlučio se da se njegov klub zove Kik boks klub “Draženko Ninić”.

Kako se snalazite za finansijska sredstva koja su potrebna za klub?

“Mi treniramo u Mjesnoj zajednici Veseli brijeg. Grad nešto sitno finansira, ali to nije dovoljno ni da se finansira sala. Najviše se sam snalazim, a i uz pomoć prijatelja. Da žena zna koliko sam para izdvojio za klub, ubila bi me. Krpljenje, neki prijatelj pomogne, nisu to neke velike pare, a nekome jesu. Uglavnom – parola: snađi se”,  kaže Ninić.

Trenutno mu je najdraža zanimacija njegov sin Marko. Ističe da mu je to psihoterapija. Iako se ponekad posvađaju, brzo se pomire.

Da li Vaš sin pokazuje interesovanje za neki sport?

“Voli knjigu. Bacio se na mamu što bi se reklo. Voli da čita, voli da uči. Ujak mu je kupio reket jer voli Đokovića, kaže hoće da ide na tenis ali nikako da ode. Nekad sa mnom ode na trening ali uzme tri sekunde rukavice i baci. Ima dobre predispozicije, kontraš je. Ima dobre gene. Moja žena je bila reprezentativac u plesu. Ja sam bio svjetski prvak u kik boksu. Sada, da li on hoće ili neće ne opterećujem se tim. Opterećujem se samo tim da ima srećno djetinjstvo. To mi je najbitnije“

O svojim anegdotama uz kafu i kroz smijeh Draža nam priča:

“S obrzirom da nikad nisam doživio nokaut, tražio sam da mi neko objasni šta je to. Jedan moj drugar kaže: to ti je Dražo kao kad spustiš roletne, crno bude, ništa ne vidiš par sekundi onda se probudiš i ne znaš o čemu se radi!”

Da li Vas ljudi doživljavaju možda kao grubu osobu?

„Kad me upoznaju ne. Ovako možda da. Prvi put kad sam došao u Banjaluku, tad sam imao 80kg i tad sam bio prvak Evrope. Na autobuskoj stanici me čeka jedno petnaestak momčića i taj trener, svi čekaju. Tadašnji trener Milovan Drobnjak objašnjava da sam ja prvak Evrope i momci stvaraju sliku da sam ja visok dva metra, ćelav, da sam u ožiljcima,nabildan i tetoviran. Kad ono – izlazi iz autobusa jedan mali dečkić, zalizane frizure, sa koferom u ruci i gledam osmijeh na licu. I poslije tri dana na treningu kad su vidjeli moje majstorije kažu mi: Mi smo te Dražo zamišljali kao ogromnog, da imaš dva metra i da si istetoviran.To mi je baš bilo simpatično. ”

A DA LI JE BANJALUKA GRAD SPORTA?

„Nekad bila. Počevši od Bokserskog kluba Slavija, pa rukometaša, fudbalera koji su osvojili kup. Smatram da trenutno jedini mogu da medalju donesu za Republiku Srpksu borilaški sportovi: karate, kik boks, jiu jitsu, boks malo teže i džudo malo teže. Mogu da dođu do Balkana. Banjaluka kao grad sporta je dosta pao na niske grane. Mnogo klubova se ugasilo. Nije sjajna situacija”, kaže Draženko Ninić.

(Nataša Stanojević i Sanela Čičković/mojKontakt)

Komentari