Sjećanje na Đuru Damjanovića: Dan kada je jutro bilo slovo


Kad bih išta poželeo u svome životu ponovo, jedino bih poželeo da se još jednom upišem u prvi razred osnovne škole.

Davno je bilo kad se dogodila moja prva radost koju uvek pamtim. Dogodila se ta radost, pre tačno 37 godina. Nalazi se na najlepšem mestu uspomena, a to je ono mesto gde boravi nezaborav.

A to je najlepši nezaborav u Nezaboravu, jer nikad tome nezaboravu nisam poželeo zaborav. A ipak nisam ga se sećao često. Ponekad, i evo sad. Stajao je sakriven i od stvari i od vremena.

Pa šta li to onda beše to?

Bio je to dan kad su me upisali u I razred osnovne škole.

Bio je to dan kada je celog dana bilo jutro. Nije bilo podneva, nije bilo popodneva, nije bilo predvečerja, ni večeri.
Probudili su me, biće tačnije da nisam ni mogao zaspati, jer znao sam kud me vode. Umili su me vodom i zorom. Osetio sam drhtaj. Bilo je to malo straha od neviđenog i želja za viđeno.

Tada sam čuo ptice kako drugačije pevaju. Učinilo mi se da ptice pevaju u letu. Čuo sam i slavuja, mada slavuji pevaju od listanja gloga do polovine avgusta. A tada je prvi školski dan bio 1. septembar.

Povedoše me. Sećam se drhtaja radosti. Družiću se sa slovima! Pevaju li slova kao ptice? — pitao sam. Nisam čuo tada da o tome išta rekoše. Tek sada sam čuo da su rekli: pevaju i slova kao ptice kad postanu reči.

Sišli smo sa brda do reke. Mahala mi talasom i govorila šumom. Zato najviše od svega volim reke. Ali da kažem tu priču o toj reci. Video sam tada da reka teče prema Školi. Ali, kasnije, video sam da reka teče od Škole. Možda je reka tekla prema Školi samo onda kad su me vodili da me upišu u školu. Okrenula tok. To nije pesnička metafora, ja sam stvarno tada video da zajedno s nama ide i reka.
— Da li idu i slova u Školu? — pitao sam.
— Slova? — rekoše.
— Da, slova, da li i ona sada idu u Školu?
— Tvoja slova sada su u Školi i tamo te čekaju. Zadrhtao sam, radosno i uplašeno.
Više od sat vremena išli smo kad videh i rekoh:
— Je li ono gore Škola?
Jer beše velika i drugačija od svih vrata i svih prozora. Rekoše:
— Ono gore je Škola.

Tada sam zadrhtao od straha i radosti; i taj drhtaj uvek pamtim.

Nisam skidao pogled sa Škole sve dok je nije zaklonilo drugo brdo. Sada je zbog brda na drugu stranu tekla reka. Sa mnom je sada do Škole mesto reke teklo slovo R. Slovo R poklonila mi je reka.

Dovedoše me u Školu i upisaše.

Svud deca i slova. Drugi svet odjednom!

Saznao sam kasnije da mi je tada Nešto reklo: Ako budeš dobar đak, gradićeš od slova reči, a od reči opet reči. A ako ne budeš dobar đak, od slova nećeš graditi reči nego opet slova.

Kad bih išta poželeo u svome životu ponovo, jedino bih poželeo da se još jednom upišem u I razred osnovne škole.
Da kažem na kraju tajnu o slovima.

Čim sam ušao u Školu odmah sam osetio čudan miris. Pomislio sam odmah: znam, to mirišu slova! Ali, to je bio miris table, miris krede i spužve. Ipak, dakle, to je bio miris slova.

Tada sam zadrhtao od straha i radosti i taj drhtaj uvek pamtim.

Upisaše me u školu, u hram slova.


 

Đuro Damjanović, (6. maj, 1945. – 25. februar, 2009. godine) istaknuti srpski pjesnik, pripovjedač, romansijer i dobitnik mnogobrojnih nagrada i priznanja, svojim je radom zadužio srpsku književnost. Ovaj književni boem velikog talenta rođen je 6. maja 1945. godine u Golešima, kod Banjaluke. Diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radio je kao saradnik u raznim novinama u Beogradu, nakon čega se preselio u Banjaluku, gdje je živio i pisao do smrti. Među nagradam koje je dobio ističu se nagrada Branka Ćopića, nagrada “Isidora Sekulić”, “Kočićevo pero”, te “Kočićeva nagrada”.

Umro je na današnji dan, 25. februara 2009. godine u rodnim Golešima. Uvršten je u antologiju “Zlatni vijek srpskog pjesništva 1910/2010” Selimira Radulovića, u kojoj se nalazi 25 najvećih srpskih pjesnika 20. vijeka, a Udruženje književnika Srpske je u Damjanovićevu čast ustanovilo književnu nagradu koja nosi njegovo ime.

“Ja sam rođen na Zmijanju, u Kočićevom zavičaju, u selu Goleši, iznad Banjaluke, u brdsko-planinskoj geografiji…Ti zavičajni izvori, april kao rođenje proljeća, a žuta jesen kao zrenje godina. Dio moga talenta, ako ga imam, pripada dakle zavičaju. Po ocu sam postao pjesnik, a po majci pripovjedač, a moja najbolja knjiga je ona koju nisam napisao”

(mojKontakt)

Komentari