27. 10. 2020.
Mladen Đukić: Dajmo šansu sebi!

Mladen Đukić: Dajmo šansu sebi!

Mladen Đukić: Dajmo šansu sebi!

Republika Srpska ima sjajne i talentovane ljude, koji imaju volju, želju i znanje da se bave filmskom umjetnošću, kaže u intervjuu za Kontakt radio, Mladen Đukić, direktor AEON produkcije iz Banjaluke, docent na Akademiji umjetnosti Univerziteta u Banjaluci. Đukić je i sam diplomirao Akademiji umjetnosti Univerziteta u Banjaluci, kao filmski i TV montažer, u animaciji se usavršavao u Sjedinjenim Državama i na FDU u Beogradu.

Pokušali smo da dobijemo odgovor na pitanje: Šta je to što nam nedostaje da bismo imali svoju kinematografiju, ili bar unaprijedili domaću filmsku scenu?

“Zamalo život” je serija čije emitovanje je nedavno završeno na RTRS. Serija je rađena u produkciji RTRS i AEON produkcije. Da li je to prva serija koju su snimile domaće snage?

Bilo je još naših serija, čak i za vrijeme rata, te neposredno poslije rata. Bila je serija “Žene, ljudi i ostali”, zatim serija “To toplo ljeto”, itd…Ovo je jedinstven slučaj gdje je sve apsolutno domaća produkcija. Mi smo sve radili sami, sa našim glumcima, sa našim scenaristima, sa našim tehničkim osobljem, direktorom fotografije, montažom – sve je odavde.

Druga stvar je da je to odrađeno sa mnogo manje para nego što se radi u regionu. Recimo “To toplo ljeto” je duplo vise koštalo, mi smo proizveli duplo više programa za duplo manje para, a imamo veću gledanost.

Kakva je bila gledanost serije i kakvog uticaja je imalo to što je “Zamalo život” gurnuta u kasnji termin (21) zbog prikazivanja “Ravne Gore” Radoša Bajića?

I ranije su bile neke serije i programi koji su u istom terminu, ali nisu postizali rezultate kao mi. Ja sam veoma zadovoljan sa gledanošću serije. Isto tako smatram da možemo da privučemo još ljudi sa novim epizodima ako se budu snimale, a koliko vidim i koliko znam, snimaće se. U pitanju je proizvod koji nije u nivou jedne američke produkcije, ili na nivou serije “Lud zbunjen normalan” koja je rađena u Sarajevu, u drugačijim uslovima, drugačijom postavkom i, na kraju krajeva, imali su više i para.

Za uložena sredstva, za ekipu, za vrijeme za koje smo sve uradili i s obzirom na to da smo neke stvari tek počinjali, ja sam veoma zadovoljan gledanošću. Ljudi su to odlično prihvatili i u pitanju je praktično najgledaniji dramski program kod nas, osim “Ravne Gore” koja se pojavila, ali to je ipak produkcija iz Srbije, koja je imala 12 puta veći budžet. Od domaćeg dramskog programa ovo je najgledanija serija. Drugi program po gledanosti poslije centralnog dnevnika.

Mi imamo dosta ideja i prostora da napredujemo još više. Ovo je jedan veliki projekat na kojem se i mi sami učimo.

Prošlog mjeseca u Banjaluci smo pratili “Dukafest”, festival studenstkog filma. Da li je “Dukafest” naša festivalska i filmska mjera?

Pitanje koliko nam za sada treba veći filmski festival, jer i ovo jedva guramo. Filmski festival je posljedica nekih drugih stvari.

Kao prvo mora postojati interes za njih – u ovom slučaju postoji. Moramo imati svoju produkciju i svoje radnike u filmskoj djelatnosti i u ostalim segmentima kulture, koji rade i proizvode nešto i koji predstavljaju neku kritičnu masu. Osim za publiku, festival služi i filmašima da vide dokle su stigli, na kojem su nivou, da se pokušaju takmičiti sa ostalima i da na osnovu toga oni izađu na druge festivale na svijetu. Paralelno sa festivalima teku i neki pozadinski programi i projekti, poput marketa, poput produkcija, proizvodnih dijelova festivala itd. Dakle, jedan poslovni i ekonomski segment koji svaki ozbiljan festival ima .

Za sve to trebaju ekonomski uslovi da se sve pogura i da bismo svi od toga imali koristi.

U Sarajevu ima fenomenalan festival i ne treba ići u tom pravcu, ne treba praviti njegovu kopiju jer pitanje je koliko imamo kapaciteta za to. Sva tri festivala u Banjaluci imaju odličnu programsku politiku: tu je Kratkofil sa svojim programom kratkih filmovia, ali i dugometražnih; Festival animiranog filma pokriva jedan segment koji je rijedak u regionu, te festival studentskog filma “Dukafest” koji je pravi mali dragulj među ostalima jer je pokrenut od strane studenata za razliku od ovih pomenutih koje guraju profesionalci. “Dukafest” je pokrenut upravo jer su studenti imali potrebu da se mjere sa ostalima, i da dovedu svoje kolege iz regiona i svijeta ovamo.

Koliko je “Dukafest” uspješan u odnosu na druge festivale u regionu, da li uspijeva u svojoj namjeri?

Svi koji rade na “Dukafestu” su svršeni ili trenutni studenti. Rade nešto zašto im skidam kapu, ne samo zato što sam bio u žiriju i što im pomažemo koliko možemo već zato što za vrlo malo sredstava i sa mnogo entuzijazma odrade odličnu stvar, koja je opet mnogo cjenjenija negdje u svijetu nego ovdje. Ljudi koji dođu ovdje, članovi žirija, kao i ostali koji vide kako je to organizovano kažu da je to u vrhu 20-30 % onih bolje organizovanih festivala. Nisu organizacija samo pare i brojnost ljudi koji to rade, nego način na koji se organizuje, način na koji se pristupa autorima. To je veoma bitno na festivalu. Autor može da pošalje svoj film na bilo koji festival, da ga prikažu i da ga puste u program, ali ovde se stvarno vodi računa o svemu.

Njih ima malo i treba im pomoći, malo sredstava dobijaju od ministarstva i ostalih sponzora, ali oni od toga što imaju skockaju i dobro organizuju festival, koji je i posjećen. Kritikovao sam malo ovih dana zašto na festival ne dolaze neki ljudi koji se smatraju intelektualcima i kako ne vode računa o tome kako se razvijaju duhovno. “Ok” je da neko izučava  ekonomiju, pravo ili nešto drugo, ali ne mgou da vjerujem da nemaju potrebu da prate umjetnosti, čitaju knjige, posjećuju festivale itd…

Nema mnogo “viđenijih” intelektualaca ni u pozorištu?

Bez obzira što se pojavila jedna grupa mladih ljudi koji koliko toliko redovno idu u pozorište, drugi ljudi misle da će preko televizije ili preko Jutjuba dobiti sve – a neće. Dajte šansu sebi da se razvijete, da radite na sebi. Ako ništa, onda bar iz sebičnih razloga – ne samo da budeš bolji i u svojoj profesiji već da možeš s nekim da popričaš i o nečemu drugom, o umjetnosti…

Saznali smo da je ovogodišnji budžet za film u RS nula KM?

Ovo što ću reći nema nikakve veze sa emocijama. Emotivno, ili lično, imam puno da kažem o tome, ali neću da se bavim s tim jer je to moj lični stav.

Postaviću stvar čisto ekonomski – logično, zdravorazumski. Ako kultura direktno i indirektno kroz svoje proizvode, promet, poreze, budžetu RS doprinosi 4-7 odsto, a za kulturu se nazad vraća 0,6 do 1,5 odsto, zar ne bi, ako ništa drugo, veoma logično bilo da se vrati jednako ili malo više i da se ulaže u kulturu?

Imate zemlje koje svoje buzdžete baziraju na tome i ne bez razloga. Šta možemo na ponudimo nekom Nijemcu? Ne možemo automobil, možemo turizam i kulturu.

Za turizam imamo odlične resurse, a u kulturi imamo sjajne umjetnike kojima se ne daje šansa…Ako neka grana donosi neki prihod onda je valjda logično da se uloži u nju i da se razvija dalje, a ne da daješ manje nego što se vraća, jer to miriše na gašenje. Ti ljudi, koji sada odlučuju koliko će se izdvojiti za kulturu, ne idu u pozorište, oni ne znaju šta je značaj pozorišta, ne prate festivale, ne prate muziku, slikarstvo. Na koncertima koje organizuje Akademija ili neko drugi jednostavno ne vidite te neke ljude koji odlučuju o sudbini zemlje. Dođu ponekad, eventualno ako se specijalno pozovu, ili im se “ukaže neka čast”.Znam neke političare koji dolaze i to je pohvalno, ali to je mali broj u moru političara i svih onih koji odlučuju o sudbini Republike, a ne ulažu u njen duhovni i kulturni razvoj. Što je izuzetno bitno.

Posmatrajte samo  neke narode poput jevrejskog, njemačkog ili američkog, koji ulažu ogromna sredstva i napore u kulturu. Amerikanci su čak, kada su u Drugom svjetskom ratu iz aviona bacali pakete pomoći na ove naše prostore, bacilli i poneku filmsku kopiju. Oni znaju da je to važno.

Može li se reći da RS ima filmsku industriju ili filmsku scenu?

Industriju nema, scenu ima, ali je slabo razvijena i definitivno je treba još razvijati.

Vlada RS je u jednom kratkom periodu prije nekoliko godina napravila filmaski festival “BLIFF” i dala novac za snimanje filmova “Turneja” i “Sveti Geogrije ubiva aždahu”. U pitanju su milioni konvertibilnih maraka, a rezultati su daleko od afirmativnih ako posmatramo iz ugla RS. Da li su se ta sredstva mogla bolje iskoristiti?

Ne ulazim u to da li film treba da bude afirmativan. Ako neko daje svoje pare, valjda treba da misli o tome, ali mnogo bitnija stvar koja je preskočena.

Uzeću najsvježiji primjer: “Sveti georgije ubiva aždahu”. Nemam problem sa tim što je taj film snimljen, sa tematikom ili kvalitetom filma, uopšte ne ulazim u to. To je stvar nekih drugih ljudi koji to mogu da procijene, između ostalog i publike. Ono što je mnogo bitnije, pare za taj film su otišle bez konkursa, otišle su, dakle, nekim drugim kanalima. To uopšte nije davalo Ministarstvo prosvjete i kulture na redovnom konkursu. Zašto? Zašto se nije raspisao konkurs za tih milion i po KM? Neka se prijave i projekti iz Srbije, nikakav problem. Ali možda smo i mi imali svoju verziju kako da snimimo taj film gdje smo možda mogli da ponudimo nešto bolje i kvalitetnije. Međutim, nismo dobili ni šansu.

Druga stvar: na tom projektu RS je učestvovala sa milion i po maraka, a svuda u svijetu, ako neki producent da pare onda može da traži da na projektu rade njegovi ljudi. Zašto jedna od glavnih  uloga nije bila naša? Imate sjajnu Nikolinu Jelisavac koja je radila istoimenu pozorišnu predstavu u kojoj je glumila glavnu žensku ulogu i što je odlično odradila i mogla je mnogo bolje da odradi sve što je uradila njena hrvatska koleginica, ali Nikolinu nisu ni uzeli u razmatranje. Ponavljam, producent koji daje novac može da kaže: Hoću jedni glavnu ulogu našu! Uvijek producenti koji daju pare dosta toga uslove sa svojim uslovima.

Što je još gore, ne postoji izvještaj kako su utrošene te pare i do izvještaja nije došlo ni ministarstvo i to su rekli nedavno na okruglom stolu o filmskoj umjetnosi u RS!?

Moralo je tu učestvovati mnogo više od naših 5-6 fiilmskih radnika koji su radili na filmu, a koji je ozbiljan projekat na kojem je učestvovalo 150-200 filmskih radnika

Izgleda da je sve što smo dobili to što su naši statisti zaradili dnevnice glumeći vojnike po rovovima u filmu?

Bilo je nekolikon naših uloga u filmu i nekoliko kolega je radilo na snimanju, ali nikome nije data šansa da se usavrši, da napreduje, da nam ostane neko znanje i iskustvo. To su stvari koje ministarstvo i vlada treba da podržavaju. Nije problem da dolazi neko sa strane da radi, pogotovo ako zna bolje, ali ako već rade, uslovi ih da nešto od tog znanja ostave malo i ovde.

U Kanadu kad odete oni će vam vrlo rado pomoći u koprodukciji ako imate dobru ideju, ali uslov je da 80 odsto para koje dobijete od njih potrošite u zemlji Kanadi – da li na ljude, da li na iznajmljivanje opreme, da li na nešto treće. To je čisto ekonomska priča.

Da li je sve to stvar neznanja ili javašluka ljudi koji upravljaju javnim novcem u RS, a s druge strane stvar određene vrste nesamopouzdanja koje vlada, ne samu u kulturnoj i kreativnoj sceni u RS nego i kod ljudi koji donose odluke i misle da mi sami ne znamo i ne možemo ništa napraviti?

To ne znam i ne mogu da komentarišem, a o svim tim ljudima nemam uopšte lose mišljenje jer i oni rade svoj posao. Problem je način na koji se radi, problem je stavljanje kulture u zapećak i kratkoročno razmišljanje.

Na primjer, milion KM upumpanih u fond za kinematografiju dao bi ogroman rezultat. Ne morate davati novac nekim afirmisanim autorima – dajte novac za 10 studentskih filmova, napravite petogodišnj plan razvoja studentskog filma, isforsirajte Akademiju i studente koji idu okolo i osvajaju niz nagrada i opet, poznatiji su vani nego ovde – napravite program da im date million KM u narednih pet godina i da vidite šta će se desiti. Desiće se niz nagrada, niz poslovnih aranžmana koji će pratiti te nagrade, doprinijeti razvoju naše kinematografije, ljudi će imati posla i vratiće taj novac nazad kroz budžet i te pare će se višestruko oploditi. Svako razmišlja o tome kako da se zakrpi neka rupa koja zbog lošeg planiranja i trošenja, a niko ne razmišlja kako razviti nešto i kasnije vratiti pare u budžet RS. RS treba posmatrati kao firmu koja ima zadatak da raste i razvija se, usavršava svoje kadrove, promoviše se…

Bio sam na Sarajevo film festivalu, na festival u Berlinu i vidio sam šta se dešava iza kulisa – žurke se organizuju, dodjeljuju se nagrade, veliki posao se vrti.

Priča se da moraš ganjati producente pa im nudiš da vide film sa laptopa, ne bi li ga na licu mjesta ocijenili i kupili?

Ne samo to. Velike producente grad Berlin ugosti i kaže: dobrodošli, sve imate, samo dođite da snimate kod nas; dobićete neke olakšice, samo donesite pare …

Ljudi onda dolaze.. Imao sam sreću da vidim kako to radi Tom Kruz i njegova produkcija, kada su radili film “Valkira”.

Mi imamo resurse, pogotovo prirodne, ali ono što oni traži je da postoji određena filmska infrastruktura koju mogu iskoristiti za snimanje. Mnogo tih uslova već imamo ali nemamo ljude koji razmišljaju u tom pravcu. Mi imamo relativno dobar zakon o kinematografiji, ali je problem što se zakoni ne primjenjuju do kraja.

Ove godine se mnogo priča o atentatu u Sarajevu, Principu, Mladoj Bosni, a sljedeće će se pričati još više. Da li su postojale ideje da se snima nešto o tome u domaćoj produkciji?

Igor Tešić, fenomanalan mladi reditelj iz Banjaluke je razvijao i razvija još uvijek tu ideju da radi film o Gavrilu Principu iz jednog veoma lijepog ugla. Stvarno mislim da ima dobru ideju i dobar scenario. Pokušavali smo na mnogo adresa to da ponudimo, relevantnim institucijama, između ostalog, očekivali smo neki konkurs ili nešto, grabili na sve moguće strane. Međutim, opet, nismo dobili podršku, ali nezvanično saznajemo da će neko iz Srbije opet odraditi taj posao umjesto autora iz Banjaluke i RS koji mogu nešto vise možda reći o tome. Nije problem što opet dolazi neko sa strane, ako ima bolju ideju ja ću mu prvi ustupiti svoja sredstva. Ali, dajte neki konkurs, ili nešto da se tu vidi ko je bolji pa neka se onda radi!

Bio je okrugli sto ministarstva o kinematografiji i osim par nekih suštinskih grešaka nije bilo loše da se opet priča o tome, mada smo i ranije pričali i ponovile su se opet stvari koje smo i ranije iznosili. Bila je veoma interesantna atmosfera. Između ostalog, ja sam rekao: ok, nećete vi da se bavite nama, onda ćemo se mi baviti vama.

Generalno, radnici u kulturi, a konkretno mislim na filmski svijet – svima je malo prekipilo i to će se uskoro osjetiti. Ima nas koji radimo, koji uspijevamo da se realizujemo kroz neke projekte, ali ima dosta darovitih ljudi kojima se jednostavno ne daje šansa. Oni ne sjede kod kuće, ne čekaju, oni se bore, pokušavaju da istjeraju svoje projekte, ali ne daje im se šansa nikako.

Ti si predavač na Akademiji umjetnosti . Akademija je još mlada i u povoju, ali može li se reći da je već dosta toga dala?

Za 15 godina, za tako malo vremena postigli smo mnogo. Imamo preko 200 nagrada domaćih i stranih. Naši student, svršeni i trenutni nose kompletan kulturni život u Banjaluci i u Republici Srpskoj. Uz neke stare kadrove, naši studenti nose kulturni razvoj ove zemlje, ali repertoar bilo kojeg pozorišta ne možete da zamislite bez studenata koji su kod nas završili. Nagrade puno govore, ne samo ovde već i kad “izađemo” vani . Pogledajte samo glavne nagrade u studentskim kategorijama na SFF – otišle su u naše ruke …

90 odsto ljudi koji rade na seriji “Zamalo život “ poniklo je na Akademiji. Mi smo na Akademiji tek počeli sa poslom i sa ovim što smo za 15 godina odradili, a nastavljamo i dalje.

Na svim fakultetima se uvijek dovodi u pitanje upisna politika. Akademija je posebno osjetljiva na ovo pitanje?

Većina naših studenata koji su završili, rade, imaju stalno zaposlenje, ili povremene poslove. Za našim kadrom postoji potreba i ne smatram da upisujemo previše studenata i mislim da je to taman. Pogotovo na dramskoj sekciji: glumce, dramaturge, montažere, kamermane, pozorište reditelje upisujemo svake druge godine. Od sljedeće godine i produkciju i animaciju .

Postoji deficit u nekim kadrovima. Produkciju i animaciju upisujemo prvi put i to su deficitarni kadrovi ovdje kod nas. Producenti nam fale, a pogotovo animatori. Dok budu studirali imaće posla, a pogotovo kad završe. Tako da postoji još uvijek velika potreba za kadrovima koje Akademija proizvodi, što je dobro. S druge strane, neki se žale da malo upisujemo. Ali mi nemamo kapacitete za više. Na nekim fakultetima na predavanjima imate ogroman broj studenata u amfiteatru, a naša nastava ne može tako da se izvodi, kod nas je u pitanju individualna nastava, ili nastava u vrlo malim grupama jer mentor takvu vrstu znanja ne može da prenese na grupu od nekoliko desetina ili stotina ljudi

Ima li Akadameija dobre uslove za rad?

Skoro da ima. U odnosu na naše početke gdje smo bili razbacani po pozorištima, muzejima, Banskom dvoru i osnovnim školama, sada smo koliko-toliko koncetrisani. Fali nam još malo prostora, malo još kuburimo i sa nastavnim kapcitetima. Što se opreme tiče, dobro smo popunjeni mada imamo plan da se još malo poboljšamo, još malo fali da u potpunosti budemo zadovoljni.

Preporuči tri filma čitaocima:

“Čudesna sudbine Amelije Pulen”

“Dogvil”

“Žena s krajolikom”, (Ivica Matić, film iz 1976.)

Koje tri pjesme bi volio da čuješ na radiju?

Bilo šta od Damira Avdića, Darka Rundeka, a posebno od Mikule, jer je izuzetan autor. On je naš Rambo Amadeus, ima fenomenalne tekstove.

(Kontakt radio)

Microsoft napušta Windows Defender
Microsoft napušta Windows Defender