25. 07. 2021.
Jelena Medić: Ljubav kao lijek

Jelena Medić: Ljubav kao lijek

Jelena Medić: Ljubav kao lijek

Danas u parku moj dečak i ja naiđemo na još jednu majku s vršnjakom. Roditelji male dece su kao vlasnici kućnih ljubimaca, brzo i lako stupaju u komunikaciju. Sigurno imaju barem jednu temu za razgovor, mada oko svega drugog mogu imati, i često imaju, dijametralno suprotne stavove, što, naravno, može biti slučaj i sa samom zajedničkom temom. Nama park nije naročito blizu, ali odlazimo kad god možemo da bi dete moglo malo slobodnije da se kreće i slobodnije da se isprlja. Naš kraj, kao i većina krajeva u Banjaluci, nije naročito prijateljski nastrojen prema deci.

Druga majka od parka očekuje nešto drugo, pa čim dete krene da se odvaja, viče za njim: „Ne tamo, ima vuk!“ ili „Uhvatiće te baba Roga!“ Osim što me iznenadi podsećanje na negativce iz detinjstva, takođe me seti i na bogato narodno predanje s kojim sam prilično često u sukobu. Neke se teze prenose generacijama bez preispitivanja, pa tako promaja, veza između bosih nogu i upale jajnika, mokre kose i upale mozga, rada nedeljom (ili, daleko bilo, na crveno slovo) i nesreće… postaju nacionalno blago preventivnog lečenja, odnosno prevencije sreće. A zapravo ih autosugestija pretvara u strah donoseći upravo suprotno: bolest i nesreću. Ako pokušam da se suprotstavim ovim aksiomima dokazima da hodam bosa po pločicama, a da sam i dalje zdrava i plodna, da sam se trudna kupala u Vrbasu i rodila savršeno zdravo dete, da bi svi oni drugoverni i neverni odavno pomrli koliko rade na svece, sledi: “Videćeš kad dođeš u naše godine! Ni mi nismo verovale kad smo bile mlade…”

Naravno, bilo bi izdajnički tvrditi da tradicija našeg naroda nije stvorila i sačuvala i pozitivna kodiranja. Prošle nedelje naš dečak dobije vakcinu. Kako je država po ovom pitanju odlučila da se unazadi bez alternative, rame se upali i pored obloga, zdravo dete postane kenjkavo, dobije temperaturu, stalno se drži za ruku i stenje: „Pece, pece… booji!“ Nemoćna da bilo šta učinim osim da budem strpljiva dok ne prođe, setim se narodnog leka: „Ljubi mama da prođe!“ Svaki put kad bebać zastenje, ja ga poljubim uz objašnjenje i on se na neko vreme zadovolji lekom, a posle ponovimo postupak. Ujutru se budi i prvo što kaže dok pruža ruke iz krevetića da ga uzmem i prebacim kod sebe na maženje je: „Boji, jubi!“ Jasno je da poljubac sam po sebi nije lek i da u realnosti neće probuditi Trnoružicu, ali dete od njega prestane da plače kad ga boli i potpuno nesvesno odluči da bude jako. Pozitivna autosugestija! Neko me voli, saoseća samnom i to je dovoljno da bol postane podnošljivija. Ljubav kao lek, divan i održiv koncept!

Pogađate, za dva dana otok je spao, ali je ritual ostao i evo nas, nedelju dana kasnije, kako ljubimo svaki deo tela koji se slučajno kvrcne. „Jub, jub!“ Kao u tekstu Izvini. Volim te. Teško možemo biti dovoljno oprezni za male pametnjakoviće.

(Jelena Medić)

Microsoft napušta Windows Defender
Microsoft napušta Windows Defender