23. 09. 2020.
KOLUMNA: Ostao je „gladan“ do kraja…

KOLUMNA: Ostao je „gladan“ do kraja…

KOLUMNA: Ostao je „gladan“ do kraja…

Bilo je leto 1994. kada se Jagodinom pronela vest da će doći neki mali iz Banjaluke, visok 205 cm. Daj da ga vidimo, to sigurno ne može da bude loše, reče trener Kiza Bogdanović, kluba u kome je najviši igrač jedva prebacivao 190. I tako bi. Sećam se dobro kada sam prvi put video Mladena Bojinovića, koji još uvek nije bio DUGI. Ušao je poslednji u autobus koji je kretao na pripreme na Taru i naravno, svima upao u oči. Njegovim budućim saigračima zbog visine, i stvarno je bio suv kao trska, ni gram mišića, kratko ošišan, samo uši od njega, izgledao je kao da ima tih 205 (par cm manje), a meni više zbog dresa omražene Argentine u kome je bio ne stigavši da zaduži klupsku opremu. Da vam ne objašnjavam previše. To je bilo vreme Romaria i Bebeta, leto pobede Karioka na SP u Americi, plača Bađa i Barezija, Maradoninog pada na dopingu…

sp-mladen-bojinovic

Brazil – Argentina, večna tema, bila je prva stvar oko koje smo se zakačili. Kasnije sam morao da patentiram onu da kao mali navijate za Brazil, a onda porastete i shvatite da ste čitavo detinjstvo bili u krivu i promenite boje. Ja, dete od 12 godina, a i on dečak, sa 17, pao sa Marsa u sredinu u kojoj nije ni sanjao da će biti, primoran da odraste preko noći. Banja Luka 1994, svi putevi mladih su vodili u rovove ili preko granice. Njegova karta u jednom pravcu bio je grad na Belici.

Već na toj Tari videli su se obrisi temperamenta, po kome će postati prepoznatljiv u čitavom rukometnom svetu. Svaki gol je davao „Patrik Ćaaavar“, njegov tadašnji idol, svaki fudbalski gol je bio rezervisan za Bakera, „ideemo“ i slično, odjekivalo je terenima oko „Omorike“ i trim stazom.

Iako su gro ekipe činili golobradi lokalni mladići, već posle par utakmica postao je junak komedijaške jagodinske publike, ispraksovane u replikama gostujućim trenerima „Šofer, idi zagrej autobus“ i „Ubi dete“. Dovoljno je bilo da onim svojim laganim kasom pruži prstić u njihovom pravcu, pa da digne na noge i staro, i mlado. Kupio ih je. Školu je zamenio rukometom. Već za par meseci, u gradu su ga svi znali, svaki kafić ga je pozdravljao.

Ta 94/95 bila je po svemu specifična i unikatna godina za jedan klub sa velikom tradicijom u tom delu Srbije. U istom timu Jasmin Čamdžić, sadašnji pomoćni trener Veclara, čovek musliman sa porodicom i karijerom u Srbiji, i Mladen Bojinović, izbegao iz ludila. Od protivnika u tadašnjoj, jakoj ko crna zemlja, Super ligi sa 24 kluba, više se zaziralo od vojne Policije i sličnih sejača straha. Obojica u svojim životnim dramama, a na istom mestu.

Sezona je okončana najvećim klupskim uspehom u istoriji – Jagodina je postala juniorski prvak Srbije, a zatim i Jugoslavije sa generacijom 1976, kojoj je šampionski momenat doneo upravo on, najbolji strelac tih turnira. Lokalnom mentalitetu, često gubitničkom, falio je taj šampionski nerv.

Ispratili su ga Jagodinci leta 1995, Partizan je iskeširao 10.000 dojče maraka što će ostati najveći transfer u istoriji kluba. Nije bio ni najtalentovaniji, nije imao ni „leđa“, kao neki iz njegove generacije kojima je bilo predodređeno da naprave velike karijere i zauzmu mesta u raznim reprezentacijama, ali jedna apsolutno neverovatna želja za uspehom, glad za pobedom i nepristajanje na poraz, posle mnogo krivina, izvele su ga na prav put.

Mladen_Bojinovic_02

Ostao je „gladan“ tokom čitave karijere. To je definicija uspeha Mladena Bojinovića. Zato je „pojeo“ sve one koje su gurali ispred njega i predviđali im bolje i sjajnije karijere. On nikada nije imao najjači šut, ni najviše skakao, niti bio najbrži, ali… Bio je gladan i dok je krčio svoj put u prejakom Partizanu u to vreme, i kada je izbio u prvi plan posle par godina, i kada je napravio onu glupost protiv Teke, i kada su ga po sopstvenom priznanju, upisali pa precrtali sa spiska putnika za Sidnej, što je doživeo kao razočaranje svih razočaranja u sportskoj karijeri.

Bio je gladan i kada se sa Riverom hvatao za gušu u Barseloni, pošto je Špancima zabiberio u četvrtfinalu Svetskog prvenstva 2001, i kada je za šest meseci sa Monpeljeom napravio haos u Evropi i osvojio pehar EHF Lige šampiona. Bio je uvek tu i za reprezentaciju, i jedan je od retkih, kome je ona ostala dužna, ne materijalno, jer ako ćemo po tome, sa Dugim i njegovim ugovorima se retko ko može meriti a da se preziva na IĆ. Više emotivno, jer je bio jedan od protagonista nove priče u srpskom rukometu, najprepoznatljivi lik, animator navijača, ljubimac običnog sveta i novinara. Nestao je sa radara 2011. godine, opravdano ili ne, tek šteta što se momcima poput njega, Miše Pejanovića ili Ratka Nikolića, nije našlo načina da se zahvali na određeni način.

Karijera kakva se samo poželeti može, dobiće svoj epilog kod kuće. Kakva priča, filmska. Borac u Ligi šampiona po prvi put! Život piše romane! I ako vam Borac nije u srcu, navijajte za „hepi-end“. Čovek predodređen za trofeje, od onog juniorskog u Jagodini, preko Partizana, pa decenije terorisanja sa Monpeljeom, do poslednjih titula u Parizu. Kada bolje razmislim, drugačiji kraj nije bio ni za očekivati. Borba za vrh do kraja, bez pitanja, koliko mu je godina. Ugušio bi se u nekom francuskom selu igrajući za deveta mesta. To nije on. Čovek koji je navikao da pobeđuje.

Srećno, Mlađo…

(Žika Bogdanović/balkan-handball.com)

Microsoft napušta Windows Defender
Microsoft napušta Windows Defender