28. 11. 2020.
Ateist rep: Muzika je u glavi i prstima

Ateist rep: Muzika je u glavi i prstima

Ateist rep: Muzika je u glavi i prstima

Kultni novosadski bend uskoro stiže u banjalučki KSB, a pročitajte šta su Radule i drugi članovi benda rekli u intervjuu za mojKontakt.

Kad se sjetite muzičke scene koja je postojala ranije, da li vam se čini na neki način vitalnijom nego scena danas iako nije bilo spotova i zvjezidca i šljokica?

Aleksandar Milanov ATZKE: Bilo je i tada spotova i što je još važnije emitovali su ih televizije sa ogromnom gledanošću u staroj Jugoslaviji. Stara vremena su uvek bolja jer se ružne stvari zaboravljaju. Sadašnja scena je u poluilegali, ali ne mislim ni da je bolja, ni lošija. Samo je prostor skučeniji, a publika probirljivija.

Šta je uopšte najvažnije za jedan bend i muzičara? Iskrenost, muzičko znanje, vrijeme u kojem stvaraju, nešto treće?

RADULE: Najvažnije je da bend naprave prijatelji, jer je bitno da se članovi benda tokom proba i pravljenja pesama opušteno osećaju i lepo provode. Za pravljenje benda neko zvanično muzičko obrazovanje nije neophodno. Poželjno je da postoje neke osnove muzičkog znanja ali do krajnjeg rezultata (benda koji dobro zvuči) može da se dođe i kada mladi muzičari zajedno sazrevaju i jedni uz druge unapređuju svoje znanje. Muzika je u glavi i prstima. Ako bend praviš samo sa planom da zaradiš puno novca i stekneš slavu, bolje nemoj ni počinjati.

Vi ste koncertno dosta aktivan bend. Kako izgleda kada svirate noć za noć? Da li se umorite? Budete li mamurni i ko vozi?

Aleksandar Popov – DR POP:  Bude izuzetno napornih dana i noći, a kako se u jednoj naši pesmi i kaže „Ujutro smo mamurni i gadni…“ Uživanje u ovom čime se bavimo još uvek nadmašuje probleme tipa umor i mamurluk. Desi se često da zaređamo nekoliko dana i noći uz par stotina pređenih kilometara u kombiju i stvarno ne bude lako. Obično se danima posle turneje oporavljamo. Ali vremenom napori se zaborave, a ostanu lepe uspomene. Ako kažu da je svako putovanje kao jedna pročitana knjiga ovo svako naše je kao dobar dokumentarni film. Već šest godina unazad nas prevozi agencija specijalizovana za prevoz muzičara i opreme i isti vozač, koji je uveliko deo ekipe i ima ravnopravni tretman kao i svi mi ostali u bendu.

Prije par godina nastupili ste u kultnom klubu „Barflaj“ u Kemdenu (London) a dva dana kasnije kao jedini predstavnici eks-ju prostora na „Rebelion festivalu“ u Blekpulu, na obilježavanju 35 godina postojanja pank pokreta u Britaniji i svijetu. Kako vam je bilo u „kolijevci“ panka?

Radule: U Londonu smo svirali u klubu „Barflaj“ u avangardnom delu grada Kemedenu i osnovni utisak je da je sjajno svirati na bini koju sam video davno na snimku nastupa „Snuff“, koji su mi jedan od omiljenih bendova. Dobar utisak je i da je i u Londonu i u Blekpulu na kraju koncerta bilo više ljudi nego na početku i da nas je u Blekpulu iz prvog reda gledao stariji drugar Wattie (The Exploited). Taj celi izlet u Englesku bio je totalni trip koji još nisam skroz izanalizirao, puno događanja u kratkom roku, kao da budan sanjaš i sve je normalno. Upravo to, neki neverovatan osećaj normalnosti koji kod kuće mogu doživeti jako retko, skoro nikada. To jest nikada.

DR POP:  Nastupi u Engleskoj su za nas bilo potpuno novo iskustvo, uživali smo u svakom trenutku boravka u Britaniji. Svirati u kolevci punk-rocka sa bendovima uz koje smo odrastali, o tome smo ranije mogli samo da sanjamo. Kasnije su tek došli nastupi i u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, Mađarskoj… Treba putovati i širiti vidike. Na žalost veći deo stanovništva na ovim prostorima nije i nema tu priliku u poslednjih 25 godina. Prvo su bili ratovi i sankcije, a potom nemaština. A preko potrebno je putovati i upoznavati različite ljude i kulture da bi bolje mogao da sagledaš druge u najbližoj okolini, pa i samog sebe u društvu čiji si deo.

Sjećate li se početaka, šta se tada slušalo, kako se omladina ponašala i da li j do dosta drugačije nego danas?

DR POP: Definitivno se više slušala rock muzika a omladina se ponašala tako da je bilo daleko manje vršnjačkog nasilja.  Danas je sve to potpuno drugačije. Ekspanzija turbo folka i kasnije rijaliti programa i zvezda je neraskidivo vezana sa ratovima i posrtanjem na svim poljima i okretanjem šundu. Mi smo svoje idole tražili u emisijama „Hit meseca“  koji je vodila Duca Marković, „Stereovizija“ i „Petkom u 22“ i muzičkom programu Radio Novog Sada, a ovi danas na televizijama i programima kojima ne želim ni da pomenem ime. Mislim da smo živeli sretnije i opuštenije, bez straha i sa mnogo manje stresa. Nije sadašnja omladina kriva, nego oni samo upijaju to što im se servira. I u skladu sa tim se i ponašaju.

Našli smo da je svim članovima grupe priznat status umjetnika od strane Sekretarijata za kulturu AP Vojvodine – kakve vam to lovorike stavlja na glavu ?

DR POP: Nema tu nikakvih lovorika, priznavanje tog statusa smo ishodovali iz praktičnih razloga a to je samo bila samo potvrda za ono što smo dugo već sami znali i tvrdili J. U birokratskom okruženju čija smo pravila prisiljeni da pratimo je to značilo samo jedno. Da možemo preći granicu sa Hrvatskom, tačnije da nas policija te države ne može vratiti jer imamo licencu (uverenje) da smo umetnici.  Jedno vreme je taj papir bio neophodan da bismo prešli granu. Sada vadimo radne dozvole za strance pa nam to uverenje više nije neophodno.

(mojKontakt)

Microsoft napušta Windows Defender
Microsoft napušta Windows Defender