17. 06. 2021.
Momo Kapor: Godina je sve više – prijatelja sve manje

Momo Kapor: Godina je sve više – prijatelja sve manje

Momo Kapor: Godina je sve više – prijatelja sve manje

Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće.

Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna – koliko mnogo razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u “Mažestiku”, u podne, posle svih dobrih i loših godina! Dva starca u “Mažestiku”, u podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put – drugi.

Ponekad, tako, stojim sam na nekom trgu i ne znam kome da odem u posetu, sa kim da se družim? Potrebno je prethodno telefonirati, a ja mrzim telefone. Vozim se onda preko planine i tražim svoje izgubljene prijatelje po malim gradovima gde se još neguju prijateljstva. Sedim za onim istim starim sastavljenim stolovima i otkrivam ukus nekadašnjeg drugarstva u dimu zagorele zaprške što kulja kroz šuber, a snenoj izmaglici badavadžisanja. Opet nas je sve više; za stolom, sve više; pevamo stare šlagere i neko viče baš kao nekada šef malog orkestra na onoj sirotoj igranci u predgrađu: “Molimo cenjene dame da ne uvaljuju korpe vojnicima!” – i baš kao nekad, teturamo posle ponoći pustim ulicama prateći jedan drugog, šutiramo posle ponoći praznu konzervu, nadlajavamo se sa psima, zavirujemo u tamu iza poluotvorenih prozora iz kojih se čuje duboko disanje spavača; noć je tajanstvena i obećava nam čuda – povratak mladosti i prijateljstva, ali ja više ne smem da ostanem suviše dugo sa njima, mojim starim drugarima, i već ujutru bežim kao kradljivac prijateljstva iz tog grada, jer znam da ono ne može dugo potrajati, ako se koristi makar samo dan više.

Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe. Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.

Pitao sam izbeglice, ljude koji su izgubili kuće i čitava bogatstva, čega im je najviše žao što nisu mogli da ponesu sa sobom u izbeglištvo. Porodične fotografije, odgovarali su svi, one koje se obično čuvaju u praznim kartonskim kutijama od košulja. Sve se može nadoknaditi, govorili su mi, sve se može ponovo steći, samo više nikada nećemo biti mladi i nasmejani na starim fotografijama koje smo zauvek izgubili.

 

Microsoft napušta Windows Defender
Microsoft napušta Windows Defender