19. 09. 2020.
Evro pred kolapsom?

Evro pred kolapsom?

Sputnjik: Da li će evro uništiti EU?

Kada je prije nekoliko dana Ted Malok, vjerovatni budući američki ambasador pri Evropskoj uniji, pred kamerama britanskog BBC-ja rekao da evro “nije samo u padu, već ima realne probleme i zapravo bi mogao da propadne u narednih godinu, godinu i po dana“, nije bio prvi koji je iznio upozorenje, piše “Sputnjik”.

U švajcarskom Davosu, na Svjetskom ekonomskom forumu, o tome se raspravljalo naveliko — o mogućoj propasti evrozone govorili su Džejmi Dajmon i Lojd Blankfajn, direktori “Džej Pi Morgan“ odnosno “Goldman Saks“ banke, Rej Dalio, čelnik najvećeg svjetskog hedž-fonda (“Bridžvoter“) s kapitalom od 150 milijardi dolara… — a ove je nedjelje i Jirgen Štark, bivši potpredsjednik Bundesbanke i bivši član Upravljačkog odbora Evropske centralne banke, javno iznio tvrdnju da je nestanak evra u sadašnjem obliku praktično i jedini način da se ponovo pokrenu posrnule i posustale evropske ekonomije, podsjeća pomenuti portal.

Kako autor teksta dalje navodi, iole pažljiviji posmatrači primjetiće i da su se crne slutnje u vezi s budućnošću evra sada uistinu zgusnule, ali i da nisu nove čak ni među sasvim etabliranim ekonomistima, kakav je Džozef Štiglic, nobelovac i nekadašnji glavni ekonomista Svjetske banke, koji u svojoj ljetošnjoj knjizi “Evro: Kako zajednička valuta prijeti budućnosti Evrope“ objašnjava da “evro nije uspio da ostvari nijedan od svoja dva osnovna cilja, prosperitet i političku integraciju“, te da “cijena njegovog ukidanja — i finansijska i emocionalna — može da bude visoka, ali cijena njegovog opstanka može da bude još i viša“. Kako je evro, od dijela rješenja, postao dio problema za evropske ekonomije, i kakva ga budućnost čeka? O ovim pitanjima u “Novom Sputnjik poretku“ govorio je ekonomista i bivši predsjednik jugoslovenske vlade Momir Bulatović.

Prije petnaestak godina, kada je evro i fizički zaživio, dočekan je dobrodošlicom i kao nešto potpuno normalno, međutim, Džozef Štiglic u svojoj knjizi objašnjava da je, zapravo, riječ o ekonomskom eksperimentu bez presedana: “Niko nikada nije pokušao da stvori monetarnu uniju tolikog obima, među toliko država koje se toliko suštinski razlikuju“.

“Evro je bio proglašen za jedan od najvećih političkih uspjeha Evropske unije, predstavljao je put ka stvaranju Ujedinjenih država Evrope i njihovom potpunom političkom ujedinjavanju“, komentariše Momir Bulatović, prenosi “Sputnjik”.

“„Međutim, to se nije desilo jer se nije ni moglo desiti, zbog konstrukcione greške evra koja sada pokazuje monstruozne razmjere. Nemoguće je, naime, imati jednu valutu, i zajedničku monetarnu politiku koju vodi Evropska centralna banka, a da fiskalnu politiku, koja je na drugom polu ekonomske politike ali je u direktnoj vezi sa njom, ostavite potpuno neregulisanu”, kaže on.

Slično tvrdi i Štiglic. “Iako su mnogi faktori doprinijeli nevoljama Evrope, postoji jedna osnovna greška: stvaranje zajedničke valute, evra. Ili, preciznije, stvaranje zajedničke valute bez formiranja institucija koje bi evropskoj različitosti omogućile efikasno funkcionisanje”, piše Štiglic.

“Ekonomisti od ugleda, uključujući i Džozefa Štiglica, na to su ukazivali pravovremeno“, podsjeća Sputnjikov sagovornik, „ali politički lideri to nisu željeli da čuju“.

Štiglic u svojoj knjizi analizira brojke i dolazi do zaključka da su efekti evra, kao zajedničke valute, pogubni po ekonomski rast i napredak članica evrozone.

“Neke države nalaze se u depresiji već godinama”, navodi ovaj nobelovac, a i one srećnije stagniraju, s bruto društvenim proizvodom po glavi stanovnika koji je 2015. godina bio na jedva nešto višem nivou nego 2007, prije izbijanja svjetske ekonomske krize.

Nezaposlenost, koja je 2009. godine dostigla desetak procenata, i dalje tvrdoglavo opstaje na tom nivou, dok je nezaposlenost među mladima posebno alarmantna, na preko 20 odsto u prosjeku i skoro 50 odsto u pojedinim članicama evrozone. Karakterističan je i podatak o Italiji, trećoj ekonomiji evrozone: BDP po glavi stanovnika niži je sada nego što je bio na kraju prošlog vijeka, prije uvođenja evra.

Koliko je sam evro za to zaslužan?

“Posljedice evra sada se pokazuju u ovim brojkama. Evro je djelovao destruktivno na zemlje sa slabijom ekonomijom“, kaže Momir Bulatović, i objašnjava: “Nikada prije evra nije bilo tako velikog prekograničnog transfera kapitala. Ranije su sve to bile, praktično, lokalne banke — njemačke banke finansirale su njemačku privredu, francuske francusku… Uvođenjem evra, i stvaranjem mogućnosti da se ostvaruju enormno veliki profiti, došlo se do situacije u kojoj su, recimo, francuske banke opljačkale Španiju, španske banke uništile su Grčku…

Evro je trebalo da objedini Evropu, ali ju je umjesto toga doveo do tačke u kojoj je pucanje praktično neminovno. Uvođenje evra jeste zaslužno za sve ove nedaće, zato što je omogućilo spomenuti transfer kapitala, pljačkanje pojedinih zemalja, narastanje bankarskog sektora, a kao kruna svega došao je nezabilježeni eksperiment s negativnim kamatnim stopama koga Evropska centralna banka (ECB) uporno promoviše, rušeći same temelje ekonomije”, kaže on, a potom nastavlja:

“Politika kvantitativnog olakšavanja, odnosno štampanja novca bez pokrića, jeste nešto što je na granici suludog. Centralnoj banci, shodno pravilima, zabranjeno je da novac daje direktno za podsticanje proizvodnje, te se zbog toga sprovodi politika proizvodnje jeftinog novca u očekivanju da će banke (kao posrednici između centralne banke i privrede) taj proizvedeni novac plasirati privredi pod povoljnim uslovima, pa će se onda povećati zaposlenost. Međutim, novac koji banke dobijaju od ECB-a — umjesto da ode u kreditiranje privrede — one vraćaju centralnoj banci i tamo ga drže pod kamatom.

Ona nije prevelika, ali upravo ta činjenica, da novac možete da zaradite u jednoj tako besmislenoj transakciji, dovodi do stagnacije. Ukratko, evro je postao sredstvo za zgrtanje finansijskog kapitala — velike banke na ove načine jako mnogo profitiraju, faktički ne radeći ništa — što urušava realnu ekonomiju“. Njemačka se, s druge strane, obično označava kao suprotan primjer.

Piter Navaro, šef Trampovog Nacionalnog trgovinskog savjeta, evro naziva “implicitnom njemačkom markom“. Magazin „Njujorker” piše da, budući da je Njemačka dominantna ekonomska sila u Evropi, referentne kamatne stope koje određuje Evropska centralna banka imaju tendenciju da budu usklađene s potrebama njemačke, izvozno orijentisane privrede. Ambrouz Evans-Pričard, jedan od uglednijih evropskih ekonomskih novinara, u londonskom “Telegrafu“ vrlo eksplicitno kaže da je čitav mehanizam osmišljen tako da Njemačkoj omogućuje konstantnu “opljačkaj-svog-susjeda“ trgovinsku prednost nad južnom Evropom, izazivajući masovnu nezaposlenost u, kako ih naziva, “državama-žrtvama“.

Može li se na evro gledati i kao na oružje njemačkog interesa?

“Kada govorimo o evru, skloniji sam da se odmaknem od nacionalnih podjela. Običan radnik u Njemačkoj nema predstavu o tome šta se dešava”, napominje Bulatović. “Ali nemačke banke i njemačka privreda nesumnjivo imaju najveće koristi od postojećeg sistema — oni su, umjesto samo njemačkog tržišta, ma koliko ono bilo razvijeno, dobili jedno ogromno tržište od skoro 600 miliona stanovnika. Ali, po mom mišljenju, ne radi se toliko o sukobu između naroda i država, koliko o djelovanju ostrašćenog kapitala koji nema nacionalne granice“, dodaje Bulatović.

“Uprkos uvreženoj predstavi, brojke pokazuju da ni njemački rast nije toliko visok kao što bi moglo da se pomisli — u prosjeku, od 2007, stope rasta su na nivou od svega 0,8 odsto, i o nemačkom uspjehu može se govoriti samo u poređenju s ostalim zemljama evrozone koje su još lošije”, navodi Štiglic.

“Nekoliko godina unazad”, objašnjava Momir Bulatović, “njemački ekonomisti ukazuju da njihova privreda boluje od pretjerane finansijalizacije, što znači da se najveći dio profita zasniva na finansijskim transakcijama, a ne na samoj proizvodnji, i to se odražava i na stanje u realnom sektoru.“ Kakva budućnost čeka evro? Momir Bulatović saglasan je sa spomenutom dijagnozom Jirgena Štarka, bivšeg visokog zvaničnika Evropske centralne banke, po kojoj je, u sadašnjem poretku, oporavak evropskih privreda nemoguć.

“Konstrukciona greška u osnovi evra vezuje i ruke i noge“, dodaje sagovornik “Sputnjika”. Džozef Štiglic pak, analizirajući moguće izlaze iz bezizlazne situacije, govori o tri moguća scenarija. Prvo moguće rješenje, prema njegovom mišljenju, jeste fundamentalna reforma evrozone, koja bi značila i još bližu uniju, i ukidanje nametnutih mjera štednje, i podjelu tereta tako što će bogatiji Sjever u većoj mjeri da pomogne siromašnijem Jugu.

“Njujorker“ ocjenjuje da je ovo rješenje zdravorazumsko, ali da predstavlja samo listu lijepih želja koje su neostvarive. Isto smatra i Momir Bulatović: “Znate, kada se priča o novcu, ljudi postanu smrtno ozbiljni. A u ovakvom ideološkom sklopu nema prostora ni za kakvu solidarnost. Takođe, to bi značilo da Evropska unija zaista postane jedinstvena država, što je u ovom trenutku apsolutno nemoguće zbog političkog odnosa snaga u njoj.“ Druga Štiglicova varijanta izlaska iz krize: pažljivo osmišljeni i rukovođeni kraj eksperimenta sa zajedničkom valutom, i povratak na nacionalne valute.

“Na samom početku krize evra, 2011-12. godine bilo je riječi o tome da su svi već pripremili rezervne varijante, ali to bi bio potez koji bi bio donijet u krajnjoj nuždi, i koji će usput, na kraju, donijeti ogromnu korist ljudima koji donose odluke tako visokog nivoa“, ističe Bulatović. I treća varijanta, koju inače zagovara i Jirgen Štark, jeste svojevrsni fleksibilni evro, jedan — vredniji i bolji — za bogatije zemlje evrozone, drugi za siromašnije.

“To je nastavak produbljene intelektualne agonije koja postoji, nastavak podjela koje postoje u toj jedinstvenoj Evropi. Ipak, ne bi me začudila ni takva vrsta diskriminacije ako bi računica pokazala da bi se takvim potezom uvećalo bogatstvo najbogatijih članica Evropske unije“, komentariše Momir Bulatović. Na pitanje novinara “Sputnjika”, “hoće li se zaista, već u narednih 18 mjeseci, ostvariti prognoza ili je to prijetnja Teda Maloka, za koga BBC i drugi mediji navode da je budući američki ambasador pri Evropskoj uniji, da evra u današnjem obliku vjerovatno više neće biti”, Bulatović odgovara: “Ako Amerika procijeni da joj je to cilj, ona ima dovoljno mogućnosti i sredstava da to i ostvari“.

(Sputnjik)

Microsoft napušta Windows Defender
Microsoft napušta Windows Defender