Goran Račić je nekoliko puta reanimiran u Banjaluci. Klinički je bio mrtav, svaki put uspjeli su da ga vrate u život.
Prebacuju ga u Beograd. Ulazi na Kliniku za kardiohirurgiju, ali srce staje. Kreće trka i reanimacija. Oživljavaju ga. Kupili su vrijeme. Ali, do kada?
A onda, gle čuda, koji sat kasnije stiže vijest – imamo srce donora, 30 godina mlađeg, momka koji umire pored, u Urgentnom centru.
Već sutradan srce je zakucalo u Goranovim grudima!
“Ovdje sam umro pa oživio. Jedva sam živio, tri i po godine sam imao problema, a ipak radio u pošti. Bolovanje, pa malo na posao i tako redom. Sada je ovo drugi život, nadam se”, priča Goran (53) samo sedam dan nakon transplantacije.
Do prije tri godine Goran Račić je bio zdrav. Odnosno tako je mislio. A onda je krenuo pakao – utvrđena je srčana slabost, urođena kardiomiopatija. Geni su to. I na genetiku treba obratiti pažnju
“Rođeni brat mu je umro pre tri meseca od srčanog zastoja, imao je samo 48 godina. Dve tetke po ocu preminule su u 52. godini života. Goran je imao teške poremećaje ritma koji su ga malte ne stalno vodili u kliničku smrt. Isto je bilo i pošto mu je ugrađen poejsmejker. Nekoliko puta je reanimiran u Banjaluci, pa se kod nas sručio pet minuta nakon prijema. Uspeli smo da ga povratimo u život, ali smo znali da samo kupujemo vreme i da će se to opet desiti. Ali, već sutradan dobio je srce”, kaže doktor Nestorović.
“Čim je primljen ušao je u srčani zastoj. Odmah smo zvali anesteziju i reanimirali ga. Vrlo brzo je bio stabilan, ekstubiran. Impresivno je bilo koliko mu je bilo bolje – sat vremena nakon reanimacije pojeo je ceo ručak! Kad sam rekla: ‘Ali, zašto jedeš?’, on će: ‘Ali ja mogu'”, priča Mirjana Kačar, šef Intezivne njege Klinike za kardiohirurgiju UKCS pred čijim očima je Goran pao mrtav, pa dodaje:
“Fantastično je bilo što je to srce sutradan stiglo. Zaista plemenit čin porodice. Porodica nekoga ko je je bio potpuno zdrav, jer donori su zdravi ljudi koji iznenada preminu, shvatila je da je doniranje organa jako plemenit čin i da time spasavaju neke nove živote.
U intenzivnoj njezi ovog odjeljenja lijep prizor – još dva nova srca. Pored Gorana je Marko Mitrić, prije 20 dana dobio je drugi život. Svega mu je 40 ljeta. Osam godina ovaj učitelj iz Kraljeva živio je sa pumpom umjesto srca. Odavno je u invalidskoj penziji.
“Osam godina umesto srca struja i baterija. Uz to su išle i brojne infekcije. Najgore mi je bilo kad krvarenje iz nosa nisam mogao da zaustavim sedam dana”, priča Marko, kome je desna ruka sva plava.
Nadu da će dobiti novo srce i novi život već je bio izgubio.
“Svi koji su na listama čekanja za srce moraju da imaju spremnu torbu za bolnicu, ako stigne poziv. I da je ažuriraju na svakih sedam dana. Marko i njegova supruga su osam godina svake nedelje sređivali tu torbu.
Ali osam godina nije bilo poziva, nije bilo organa. I pre dva-tri meseca su odustali od spremanja torbe. Izgubili su svaku nadu. I baš kad torba nije bila spremna stigao je poziv da krenu u Beograd – imamo srce”, priča kardiolog Emilija Nestorović, načelnica Odeljenja za transplantaciju srca i mehaničku potporu UKC Srbije.
Pod policijskom pratnjom i rotacijama, da bi što prije stiglo iz Kragujevca, gdje je mlad život naprasno ugašen, ali porodica u toj tuzi ipak rekla “da”, stiglo je srce za Marka. U Beogradu je čekala uigrana ekipa, jer od kada izvade srce iz tijela donora, do časa kada mora da počne da kuca u primaocu, ne smije da prođe više od četiri sata.
“I pre nego što je srce krenulo put Beograda, počeli smo operaciju vađenja srčane pumpe iz Markovog tela. Deset sati je trajala! I sve je uspelo”, ističe dr Nestorović, a Marko, čiji je sin bio beba kad je ugradio pumpu s kojom nije mogao ni da se kupa, kaže:
“Sad mogu da idem sa sinom na more i da se zajedno kupamo!”
Goran je peti pacijent kome je ove godine transplantirano srce! Sjajan rezultat! A sve je počelo s jednim drugim Goranom – Petrovićem. On je otvorio “sezonu” 20. marta. I njega zatičemo u intenzivnoj – redovna kontrola.
Doc. dr Dejan Marković, načelnik odjeljenja anestezije Klinike za kardiohirurgiju UKCS kaže da su odavno uigrana ekipa.
“Poziv da imamo donorsko srce za ovu poslednju transplantaciju dobili smo kasno popodne, u salu smo ušli u pola osam uveče, a završili oko pola tri ujutru. Uigrana smo ekipa i svaki put nam ide sve lakše, ovo nam je 52. transplantacija”, ističe dr Marković i dodaje:
“Preoperativni period je bitan, sama priprema, intraoperativno da pacijent bude dobro, da ga ništa ne boli, da bude uspavan i stabilan kad se završi operacija. Izuzetno važno je postoperativno intenzivno lečenje, naročito prava 24 do 48 sati, dok se potpuno ne stabilizuje, a potom ostaje ovde oko četiri nedelje pre odlaska kuća. Imao sam četiri infarkta, muke žive. Transplanatacija je bila jedini način da nastavim da živim. Da nije bilo ovih ljudi – poče da plače – ne bi ni mene bilo. Do neba im hvala, kao i porodici donora”, veli Goran, kome je 60 ljeta, a dolazi iz Mladenovca. (Kurir.rs)
