Njegova svetost patrijarh srpski Porfirije danas je u božićnoj poslanici čestitao vjernicima Božić i istakao da je to praznik mira kada treba da prevaziđemo podjele i pružimo ruku jedni drugima.
Poslanicu prenosimo u cijelosti:
Draga braćo i sestre,
I ove godine milosti Gospodnje, sa svima vama deleći radost Roždestva, opet i opet blagovestimo jedino novo pod suncem: susret, zagrljaj i celiv prolaznog i neprolaznog, neba i zemlje, Boga i čoveka — Rođenje Spasa Koji je Hristos Gospod (Luk. 2, 10 – 11). Objavimo sa pastirima, poklonimo se sa mudracima i zapevajmo sa anđelima: “Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja!” (Luk. 2, 14). Ta anđelska pesma nam govori da je mir dar Božji, poziva nas da ga prihvatimo i u tom daru uzmemo učešće.
Takav mir nije posledica ljudskih dogovora niti rezultat ravnoteže silâ nego stanje preobraženog čoveka koji veruje, živi i hodi putem Hristovim i koji, imajući mir sa Bogom i sa sobom, mir i širi među braćom i sestrama. Otkad joj je Svojim Rođenjem Hristos Bogomladenac darovao “službu pomirenja” (IIKor. 5, 18), Crkva Božja neprestano isceljuje rane podelâ, obnavlja prekinute veze, vaspostavlja zajedništvo koje ne poznaje ljudske granice, blagosilja mir i mirotvorce. Taj blagoslov Crkve nas obavezuje da i sami širimo mir. Stoga se i obraćamo svima vama, draga duhovna deco, i svakome ko dobronamerno osluškuje naše reči. Božić je praznik mira, a anđelska božićna pesma je molitva mira, jedinstva i pomirenja, utemeljena na veri u Boga i življenju po Bogu.
Danas je čovečanstvu više nego ikada potrebno da se vrati tom izvoru mira koji se ne nameće silom nego se otkriva u smirenju, u ljubavi koja „ne traži svoje” (IKor. 13, 5) i u odnosu koji gradi poverenje, zajedništvo i poštovanje svakog čoveka. Јer, upravo Hristovim Rođenjem svet dobija meru po kojoj može razumeti sebe, zbog čega još jasnije osećamo težinu vremena u kome živimo. Živimo u vremenu sve dubljih verskih, etničkih i kulturnih podela, u svetu u kojem neprestano rastu geopolitičke napetosti i u kojem ratovi postaju sve češće sredstvo za rešavanje ekonomskih i političkih sukoba. Promena globalnog poretka i borba velikih sila za prevagu rađaju nestabilnost, bezbednosne krize i strah od neizvesne budućnosti.
Tome se pridodaju ekonomska nesigurnost, inflacija, rast nejednakosti, siromaštvo, glad i nekontrolisano iscrpljivanje prirodnih resursa. Tehnološke transformacije pak donose nove etičke dileme i rađaju digitalnu izolaciju — prividnu prisutnost bez stvarnog zajedništva. Sve to dovodi do krize poverenja u institucije i medije, do relativizacije istine, do porasta anksioznosti i usamljenosti, pa čak i do gubitka smisla života kod mnogih ljudi današnjice. I stoga mnogi od nas ovu svetu noć i ovaj sveti dan dočekuju sa nemirom u srcu, brinući za decu i njihovu budućnost, za hleb nasušni, za zdravlje, za sutrašnji dan.
Situacija u Srbiji, u koju gleda vasceli naš narod, nije ništa manje složena i teška. Unutrašnje političke tenzije dovele su do duboke podeljenosti društva i nepoverenja među ljudima, a razlike u mišljenjima sve češće prerastaju u iracionalnu mržnju. Posebno je zabrinjavajući gubitak nacionalnog i kulturnog identiteta, koji dovodi u pitanje kontinuitet istorijskog i duhovnog samopoimanja našeg naroda, a pri tome se ne može objasniti isključivo spoljnim uticajima. Uz to dolaze ekonomska nesigurnost i demografski pad: Srbija se suočava sa izrazito negativnim prirodnim priraštajem i, posledično, sa jednom od najbržih depopulacija u svetu, kao i sve izraženijim starenjem stanovništva.
Imajući sve to u vidu, otvorenih očiju gledajući u tamne oblake koji se nadvijaju nad nama, ne žmureći pred pobrojanim problemima i opasnostima i ne bežeći od njih, mi danas, kao živi svedoci anđelske reči pastirima, svima vama, deco naša duhovna, opet objavljujemo: „Ne bojte se!” (Luk. 2, 10). Zašto? Ne bojte se jer svet u kojem živimo, sa svim svojim lomovima, sukobima i strahovima, više nije samodovoljan i samoobjašnjiv niti je prepušten slepim silama istorije. Rođenjem Hristovim Bog je ušao u samo srce ljudske istorije i pokazao da zlo, ma koliko bilo agresivno i rasprostranjeno, nema poslednju reč. Strah se rađa tamo gde čovek misli da je sam — a Rođenje Spasitelja našega Hrista otkriva nam da više nismo sami i da nikada više nećemo biti sami.
Zato ni krize našeg vremena, ni ratovi, ni gubitak poverenja, ne mogu biti konačna mera ljudskog života niti poslednja reč o čoveku. Strah i dalje postoji, ali više ne okiva život. On je lišen konačne vlasti nad čovekom. Taj preobražaj ima svoje ishodište i temelj u Samome Hristu, Koji je izmirio čoveka sa Bogom i time postavio temelj mira koji strah ne može da ukine (IIKor 5, 18). Razorivši pregradu neprijateljstva, On ruši podele koje razdvajaju ljude i narode (Ef. 2, 14). To pomirenje se u bogoslužbenom i svetotajinskom životu Crkve pokazuje kao stvarnost u kojoj etničke i socijalne, pa i prirodne, razlike među ljudima (Gal. 3, 28) više nemaju presudan značaj. Iz ove istine o pomirenju proističe i naš odnos prema vremenu i svetu u kome živimo. Pre devedeset i pet godina, ohridski pustinjak i pesnik, sveti Vladika Nikolaj, zapisao je: „Kada se Gospod javio svetu? Јavio se u mučno vreme, kada se Bog nije slavio, kada nije bilo mira na zemlji i kada je umesto dobre volje vladala zlovolja među ljudima.“ Tako je i danas — u mnogo čemu.
I naše vreme nosi duboke sličnosti sa vremenom Hristovog Rođenja. Tada je na našem najširem prostoru postojala jedna velika globalna sila — dominantna imperija koja je oblikovala ondašnji svetski poredak. Danas je tih sila više. One upravljaju svetom i diriguju sudbinama manjih naroda, čije vlasti, poput Irodove u vreme Rođenja Hristovog, imaju formalnu samostalnost, ali su u suštini zavisne od ekonomskih, energetskih, političkih i vojnih interesa velikih sila. Setimo se da je i popis stanovništva u vreme Hristovog Rođenja bio političko-ekonomski instrument kontrole: ko je popisan — taj priznaje vlast i plaća porez. Ali veoma slično je i danas, kada se lični podaci, koliko u dobre svrhe toliko, i sve više, koriste radi kontrole i ograničavanja slobode svakog pojedinca.
Samo Hristovo Rođenje, svojim načinom, mestom i vremenom, postaje služba jedinstva: u njemu istorija prestaje da bude niz slučajnosti i postaje prostor spasenja. Mesto i vreme Hristovog Rođenja govore snažnom simvolikom: Bogomladenac se ne rađa u idealnom trenutku; On ulazi u ranjenu istoriju da bi iznutra otvorio perspektivu njenog isceljenja i ispunjenja. On se rađa u pećini i biva položen u jasle — ne da bi se istaklo ljudsko siromaštvo nego da bi se pokazalo stanje sveta u kome ima mesta za sve i svakoga, ali ne i za Boga. Zato Hristos nije mogao biti rođen u toplini i sigurnosti blagostanja. Po prirodi samog događaja, On se rađa na mestu hladnom i pustom — na mestu gladnom Boga. Svako ljudsko srce je takva pećina dok se u njemu ne rodi Hristos. Hristovo Rođenje u siromaštvu otkriva da pred Njim i u Njemu prestaju podele po kojima svet vrednuje ljude. Porodica je prvo mesto na kojem čovek uči šta znači mir — ili šta znači njegov gubitak. Dom se pretvara u istinske jasle Roždestva Hristovog onda kad u njemu ima mesta za praštanje, strpljenje i zajedničku molitvu.
Gospod se rađa u tišini vitlejemske noći, daleko od buke i samodovoljnosti sveta. U toj tišini čovek u molitvi ponovo čuje glas Božji koji umiruje srce i razgoni strah. U toj tišini i molitvi čovek ponovo biva čovekom, a porodica porodicom. U vitlejemskoj pećini se tako sreću pastiri i mudraci, ne da bi jedni bili uzdignuti, a drugi uniženi, nego da bi i jedni i drugi u Hristu postali braća. On dolazi i onima koji ništa nemaju i onima koji premnogo imaju jer i jednima i drugima nedostaje Bog. U krajnjoj liniji, Hristos ne obitava ni u palati ni u pećini nego u svakom čoveku koji Ga primi u svoje srce. I to pomirenje, koje Bog Otac kroz Hrista daruje svetu, ne zaustavlja se samo na ljudima nego obuhvata svu tvorevinu Božju — „i ono što je na zemlji i ono što je na nebesima” (Kol. 1, 20).
Zbog toga, draga braćo i sestre, zapamtimo: praznik Roždestva Hristovog nosi dve suštinske poruke, dve istine. Prva je da je Bog postao čovek radi nas i radi našega spasenja. Druga, koja iz prve proizilazi, jeste da svaki čovek, upravo zbog toga, može i treba da postane naš brat. Јer, samo u Hristu, Prvorođenom među mnogom braćom (Rimlj. 8, 29), ponovo zadobijamo drugoga kao bližnjeg i brata. Zbog toga se pred tajnom Rođenja Hristovog svakome od nas ponovo postavlja Božje pitanje, staro koliko i sâmo čovečanstvo: „Gde ti je brat?“ (Post. 4, 9). Ne gde je tvoj interes, ni gde je tvoja strana, ni gde je tvoja stranka, niti — u krajnjoj liniji — gde si ti sâm, otuđen i usmeren samo na sebe, nego — gde je čovek koji ti je dat da, voleći ga, pređeš iz smrti u život (IЈov. 3, 14). To i samo to jeste naše osnovno pitanje i naš centralni zadatak, ovog i svakog drugog Božića. Ljubav je od Boga (IЈov. 4, 7 i 21). Stoga, braćo i sestre, ljubimo jedni druge, „ne rečju ni jezikom nego delom i istinom” (IЈov. 3, 18), jer onaj ko mrzi brata svoga u tami je, a ko ljubi brata svoga u svetlosti prebiva (IЈov. 2, 9 – 11).
U tu svetlost i život u miru i slozi, nadahnuti nadumnom radošću Božića i Hristovim mirom, pozivamo sve, da prevaziđemo podele, da zagrlimo jedni druge, da pružimo ruku jedni drugima, da razumemo da smo, jednom rečju, neophodni jedni drugima. Јer, hrišćanska vera nas ne uči da u vremenu krize čekamo bolja vremena nego da sami postanemo živi znaci budućeg Carstva Božjeg — ljudi koji već sada žive drugačije, koji ne leče strah strahom niti mržnju mržnjom.
Naposletku, braćo i sestre, deco Svetoga Save i svih naših časnih predaka, svih svetih Otaca i Matera srpskih, gde god da se nalazimo širom zamljinog šara, u Otadžbini ili u rasejanju, a posebno na raspetom Kosovu i Metohiji, jednim glasom, jednim ustima i jednim srcem, zajedno s anđelima zapevajmo božićnu himnu, pesmu mira: Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja!
