2008. godine, 38 studenata Univerziteta u Mičigenu krenulo je u šetnju.
Polovina njih se probijala kroz šumu četiri i po kilometra, dok je druga polovina prešla istu razdaljinu prometnim ulicama centra grada. Nedjelju dana kasnije, dvije grupe su zamijenile rute.
Oba puta prije nego što su krenuli, studenti su radili test koji je stavio na ispit njihovu pažnju i radnu memoriju, gdje su im davani progresivno duži nizovi brojeva koje su morali da ponove obrnutim redoslijedom.
Kada su se vratili na kampus, studenti su ponovo radili test. Šetnja gradom je neznatno poboljšala njihov učinak, ali je šetnja u prirodi povećala rezultate za skoro 20 procenata.
„Nije vam čak ni bilo potrebno da volite ili uživate u šetnji prirodom da biste dobili ove kognitivne koristi“, navodi Mark Berman, profesor psihologije na Univerzitetu u Čikagu, koji je sproveo studiju dok je bio postdiplomac.
Ljudi koji su šetali hladnog januarskog dana iskusili su podjednako velike koristi kao i oni koji su eksperiment uradili u julu.
Sposobnost prirode da nas revitalizuje
Uticaj koji priroda ima na naš um proučavan je mnogo puta prije i posle, a istraživanja generalno – iako ne uvijek – pokazuju da izlaganje zelenim površinama pojačava našu kogniciju i kreativnost, a da ne pominjemo i naše raspoloženje.
Mnogi od nas su iz prve ruke iskusili sposobnost prirode da nas revitalizuje – trenutak jasnoće nakon osvajanja planine ili obnovljeni fokus nakon šetnje parkom za vrijeme ručka. Naučnici pokušavaju da shvate tačno zašto se to dešava.
U svojoj novoj knjizi Priroda i um, dr Berman pripisuje kognitivne koristi prirode „teoriji obnavljanja pažnje“. Prvi put su je osamdesetih predložili Rejčel i Stiven Kaplan (oboje su bili profesori psihologije na Univerzitetu u Mičigenu kada je dr Berman tamo bio student).
Premisa je da je naša sposobnost fokusiranja ograničen resurs koji se lako troši, a boravak u prirodi je efikasan način da se on nadoknadi.
Jedna od najvažnijih stvari u vezi sa prirodom, prema istraživačima obnavljanja pažnje, jeste da je „nježno fascinantna“, što znači da nam golica pažnju na nježan način, a da pritom nije previše dosadna ili stimulativna.
(Zamislite gledanje okeanskih talasa kako se kotrljaju unutra i napolje ili posmatranje polja divljeg cvijeća.)
Urbana okruženja, nasuprot tome, su surovije fascinantna i zahtijevaju našu budnost na način koji nas iscrpljuje.
Dr Berman tvrdi da je jedan od razloga zašto priroda ima ovaj efekat na nas njena fizička svojstva, posebno njene zakrivljene linije i fraktali. I luk rijeke ili stenovita formacija, ili ponavljajući obrasci pahuljice, mogu biti lakši za obradu našem mozgu nego ravne ivice nebodera.
„To može da dâ našem mozgu priliku za odmor i zato možemo da vidimo ove koristi“, navodi dr Berman.
Može li se raspon pažnje obnoviti
Teorija obnavljanja pažnje dominirala je oblašću neurologije decenijama, ali nisu svi u potpunosti uvjereni u nju.
„Sve je više dokaza da, da, nešto u vezi sa šetnjom u prirodi koristi našoj pažnji“, napominje Glorija Mark, profesorka informatike na Univerzitetu Kalifornije i autorka knjige Raspon pažnje.
Ali, dodala je, obnavljanje pažnje je „teorija i ne znamo da li je to pravo objašnjenje za ono što se dešava“.
„To je malo nedokučivo“, slaže se Ejmi Makdonel, postdoktorska istraživačica na Univerzitetu u Juti.
Veliki dio istraživanja oslanja se na kognitivne testove i subjektivne izvještaje ljudi o tome kako se osjećaju zbog boravka u prirodi, i postoji mnogo otvorenih pitanja, poput toga šta se zapravo dešava u mozgu.
Dr Makdonel je jedna od stručnjaka koji pokušavaju da popune tu prazninu. Prošle godine je sprovela sličan eksperiment kao dr Berman, u kojem su ljudi šetali ili kroz lokalni arboretum ili po gradskom medicinskom kampusu.
Hodanje u oba okruženja poboljšalo je kognitivne sposobnosti ispitanika u poređenju sa njihovim rezultatima prije šetnje.
Ali kada je dr Makdonel posmatrala njihove moždane talase koristeći EEG, oni koji su bili u prirodi imali su manju moždanu aktivnost odmah nakon šetnje, nakon čega su uslijedili veći skokovi dok su drugi put obavljali zadatak pažnje.
To ukazuje da se mozak odmarao, „a zatim se vratio onlajn efikasniji i jači nego ikad nakon izlaganja prirodi, u poređenju sa urbanim okruženjem“, naglašava dr Makdonel.
Možda nije sve samo u prirodi
Postoji i debata o tome da li su fizička svojstva prirode ta koja daju regenerativne koristi, kako predlaže dr Berman, ili nešto drugo.
Na primjer, napominje dr Makdonel, možda zdravstveni efekti dolaze iz drugih iskustava koja često prate vrijeme u prirodi: Da li je to što ste sami? Da li je to zato što vježbate ili jednostavno niste na poslu? Da li je kvalitet vazduha važan?
Ili je to možda nešto što nos zna. U radu objavljenom prošle godine, stručnjaci iz različitih oblasti ukazivali su da uticaji prirode na naše blagostanje mogu imati veze sa olfaktornim signalima koje srećemo kada smo napolju, poput hemikalija koje emituje drveće.
Vjerovatno nije samo jedna stvar ono što prirodu čini tako dobrom za naš mozak, smatra Rut Garsajd, profesorka na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Ekseteru u Engleskoj, koja je objavila pregled teorije obnavljanja pažnje.
„Postoji dio mene koji misli da je u pitanju dio magije, ako želite, u tome što je zapravo ova kombinacija stvari ono što funkcioniše. A možda nešto gubimo što više pokušavamo da razaberemo objašnjenja.“
